Skitanja...

A penny

2011-04-12T07:01:00.001+02:00

I exited the pub. Drunk. Penniless. I shouldn’t have gambled when drunk and I knew it. But I just couldn’t resist. So it was over. There was nothing I could do but to kill myself. I went towards the river. Stumbling I noticed a glitter in front of my feet. A penny. I smiled and picked it up. I’ll need it to pay Charon for the ride. It took me some time to reach the bridge but I finally got there. I climbed the fence. There was no reason to stager so I leaped.

At the same moment someone grabbed my hand and saved me. I was so relived. "Oh thank you kind sir. This might have been the biggest mistake of my life" I gasped. He looked at me, and his, goat like, pupils dilated. "Do you really think I got your body, boy?" he said. I heard a huge splash and turn around to see my body going under water. Then I turned back and said: "Oh it’s you. Can we make some kind of a deal?" He smiled again: “I don’t think that you have anything to offer.” “My soul?” I tried. “No no no. That’s already mine. Remember?” And, of course, he was right. We started to walk down the bridge and then I remembered. "How about a penny?" "A penny? Do you really think that I would gamble for a penny?" "Well it is sad that you are the king of gamblers..." He smiled again. "OK", he pulled out the dices, "Roll double 6 and you are free to go." Not fair chances, but I did not have many other options anyway. I grabbed them and throw them in the air. Against all odds two sixes were facing up. "You lucky bastard. I’ll get you the next time" he said and pushed me over the bridge...

I woke up on the riverbank next morning. Completely wet of course. But definitely alive. I opened my fist and I knew, even before I saw them, that there’s going to be two pennies in it.

Inspired by Ivo Andrić's Milan Glasinčanin and Goethe's Faust

Observations on Quaint and Vulgar Behaviors of the Common Serb-Beast by Željko Mitrović

2011-02-23T18:32:00.000+01:00

This, not so shy, creature is most common in the Eastern Balkan but its bio-diversity is much larger so it could be found everywhere from the Antarctica to the New Zealand. As it tends to form a pack, much like wolfs, it is pretty hard to find isolated individual in the wild. Even though it makes a lot of noise and can look quite scary it is actually not so hard to domesticate it. If you have a need to make contact with one of these, try to approach with your arms wide apart and grin at it as much as you can. The more teeth you show the better. Serb specimen will interpret this as an act of good will and will try to reproduce your stand. As soon as you get close enough, grab the beast around the back and put three smooches on its cheeks. By doing this you will fool it to think you are the member of a pack. Do not forget to make exactly three kisses changing the cheeks each time. After the creature has accepted you as one of its own you can begin to observe its strange behaviors.

So let us start with observation. From the earliest age little Serbs are given poison called Sljivovica so they could become immune to it. This is crucial for entering mature years because individuals that cannot withstand large amounts of it will be looked down on. Young Serbs are taught to be brave like their elders and to question all food coming from animals that doesn't have ears. Thus eating a pig or a lamb is encouraged while eating fish and birds should be performed only as a last resort. Even though common Serb thinks of itself as a strong independent individual it tends to stay with its parents as long as it can. By observing the acts of majority of this specie you would be fooled to think that only thing it is afraid of is a draft. Serbs are really proud of its heritage and can spend hours talking about all the battles they ancestors were involved no matter if they won or loose. One of two main differences between male and female specimens is that after drinking large amounts of alcohol male population tend to lose shirts while female lose shoes. The other one is that most of female population has less amount of facial hair. Interesting thing about these creatures is their delusion about conspiracy theory. While most other similar beings have one or two, it is hard to count all the theories you can find among the Serbs. You can even find rudimentary religion among these beast that consists of believing in such things as being the strongest, bravest, the most beautiful and clever of course. Other similar beasts from its surrounding are naturally all opposite by its opinion. However since this have nothing to do with reality you can simply disregard all that. But be careful not to do so in present of one of the Serbs or you'll make a enemy for life. Or until you call another round of Slivovica.

All in all it is not bad to have one of these beasts around. They can come in handy when you need someone to move furniture, laugh or cry with you. And drink alcohol beverages of course.

Note: Title is inspired by Stephen Darige, character from "Kingdoms of Thorn and Bone" by Greg Keyes

Christmas story

2010-12-27T16:42:00.005+01:00

It was a Christmas night. Majority of people was at their homes, with families. Singing carols and just being happy. Molly wasn’t one of them. At this point she was crawling trough the vent system of the nearby bank. She was executing a six months plan. Plan that will make one of her dreams a reality.

Molly was an ordinary girl, slightly smarter than the average, but not enough to get a scholarship in some fancy university. So she had to work two jobs just to finance her education. And she always wanted to have a car. Not any in particular or some expensive model. Just a car. That would make her life much easier. But there was no way she would be able to get it any time soon. Not with her salary. And this was a flawless plan. She didn’t have to break any safes because she didn’t need an enormous amounts of money. She needed only a couple of thousands. And thats the amount she could get from the charity box in the middle of the central hall. The fact that she's gonna steal charity money bothered her for a while but then she found out that it was insured and that put her conscience to sleep. Anyway she invested a way too much into this plan to back off now. So, there she was. Standing in front of a giant glass bowl full of money. She reached for it when suddenly somebody coughed behind her. She quickly turned around and saw an old man. Probably a guard. That was strange since she was sure this bank didn't have guards. Bank should have been secured only by alarms and she had successfully bypassed all of them. And still there was a guard. Old, fat, bearded guard. She was doomed. She didn't bring any weapons and even if she did she would never be able to hurt anyone. Let alone this poor old fellow who was probably forced to work on Christmas Eve because he really needed the money. She looked at him and he smiled. He said to her: "What now?” She shrugged. He giggled some more:"Would you still be stealing money from orphans, if I promise you that car you always wanted?" She was confused. How come he knew that? He started to laugh. And while laughing he was becoming bigger and bigger. And he started to look like... like a huge Santa. His laughter was overwhelming now. He reached for her with his giant hand saying: "Now, tell me, were you a bad girl this year?” Finally she screamed. Scream woke her up. She was dripping from sweat. A nightmare! Her heart was pounding like crazy. Then she started to laugh. Thank God it was just a dream. But this dream was a warning. She decided to throw away all those months of planning. It just wasn't worth it. She even decided to give some money to charity. She felt ashamed she even considered taking money from orphans. She reached for a lamp on her night stand. As the light filled the room her eyes got a glimpse of something shiny under the small Christmas tree she was holding next to the lamp. She reached for it and when she realized what it was, she froze. She was looking at the car keys...

Bezimena...

2009-07-07T20:52:00.007+02:00

Ekstatično zadovoljstvo zarivanja noža u bespomoćnu devojku je upravo prošlo. Stajao je nad njom boreći se za dah. A onda su došle crne misli. "Postao sam zver" pomislio je. Čovek ubija iz zadovoljstva, to jeste tačno, ali samo ubistvo predstavlja kulminaciju mnogo dužeg čina. Dani pripreme i planiranja su ono što ispunjava. A on je ubio nasumice. Bez sekunde razmišljanja. Kada bi znao samo nešto o njoj. Okrenuo ju je na leđa. Ne nije je poznavao. Pretumbao je njenu tašnicu. Ništa od koristi. Ništa što bi mu makar nagovestilo kako se zove. Kada bi joj znao ime onda bi sve bilo u redu. Onda ne bi bila niko i ništa. Onda on ne bi bio zver. Bio bi pravi masovni ubica koji je eto znao kako se ona zove i zato ju je ubio. Morao je brzo da razmišlja. Neko će uskoro naići. Nema ni mobilnog u torbici da makar iz njega iskopa nešto. A onda su sve kockice legle na svoje mesto. Shvatio je da zna kako se ona zove. Oduvek je i znao. Zadovoljnim korakom se udaljio od tela razmišljajući kako je Sedamnaesta zaista neobično ime.

Vodenice

2009-03-18T20:14:00.005+01:00

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 02.06.2009 17:30
Ćao,
Razmišljao sam dal da ti uopšte kažem ćao ili da odmah krenem da te psujem. Ne znam šta je gore u celoj priči: nedostatak elementarnih uslov za život normalnog čoveka ovde bogu iza tregera, to što moram da lovim signal po avliji da bih poslao mail pa me lokalci gledaju ko boodalu ili što zahtevaš od mene da sedim ovde mesec dana da bih napisao reportažu o nekoj navodno najstarijoj vodenici u Srbiji. Stvarno sam besan na tebe u ovom trenutku i da nisi toliko dobrog učinio za mene u prošlosti već bih te poslao znaš ti gde.
Zoran

From: miloshp@yahoo.com
To: zokki76@gmail.com
Date: 02.06.2009 23:41
Ćao Zoki,
E kad dobijem ovakav mail od tebe uvek se zapitam ko je urednik a ko novinar. No dobro znam da si pod stresom pa ti neću uzeti za zlo. Kontam da si već provalio moju nameru kada su ti domaćini rekli o čemu treba da pišeš. Naravno da te nisam poslao da mesec dana pišeš o nečemu tako banalnom. Ali morao sam da te sklonim iz Bga i od nje. Prevashodno od nje. Sedi tu mesec dana i uživaj u prirodi. Imaćeš vremena da razmisliš o svemu natenane. I niko te neće uznemiravati. Znam da ti sad ne deluje tako ali zahvaljivaćeš mi jednog dana zbog ovoga. Javljaj mi se makar jednom nedeljno da znam da si OK. Vozač dolazi po tebe početkom jula ali ako budeš želeo mogu da mu kažem da dođe i kasnije. Videćemo kako se stvari budu odvijale.
Veliki pozdrav
Miloš

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 03.06.2009 00:17
Naravno da sam skontao što si me poslao ovde. Nisam ja budala. Ali kad su mi rekli da ostajem mesec dana.... Dođe mi da krenem pešice natrag. Ali znam da bh se izgubio negde uz put kakve sam sreće i pameti. Zato sam odlučio da te bojkotujem. Neću ništa da radim. Samo ću da žderem i da ležim na verandi. To će biti moja osveta.

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 07.06.2009 20:22
Brateeeeeeeeeeeeeeee. Smorio sam se za deset. Kako ovi ljudi izdržavaju ovde. Ovde se apsolutno ništa ne dešava. Mislim da ću sutra da se prošetam do te vodenice. Ali ne da bih tebi udovoljio nego zato što ću inače da odlepim od dokolice

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 08.06.2009 19:15
Ćao Šomi,
Nećeš verovati kakvu ću priču da ti donesem. Mislim da smo uboli rudnik zlata. Nije poenta u samoj vodenici već u nekom liku koji sedi a izgleda i živi u njoj. Kasno sam danas krenuo do vodenice ali već imam dva sata snimka razgovora sa Jovanom (tako se zove čiča).Moraću sutra da odem ranije. Odoh da spavam da bih mogao da ustanem ranom zorom.
Veliki pozdrav
Zoki

From: miloshp@yahoo.com
To: zokki76@gmail.com
Date: 08.06.2009 21:38
Ćao Zoki,
Pazi ako smatraš da ima materijala možemo i ceo feljton da napravimo. Vidiš kako imam nos za dobre stvari. Ovde je sve OK. Pozdravljaju te Daca i deca puno. Čujemo se.
Miloš

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 09.06.2009 20:37
Ćao Šomi,
Ceo dan sam bio sa čiča Jovanom. Pravo da ti kažem mislim da će biti materijala ne za feljton nego za knjigu. Čovek je toliko pun priča. Neopisivo. Najgore od svega je što iako deluje skroz lucidno i priča savršeno razumljivo, stvari koje priča su toliko neverovatne da ti ne mogu opisati. Kada ga slušam kao da čitam neki dobar roman. Ne baš SF ali neki domaći fantazi. Između ostalog on je ubeđen da je on čuvar ovoga sveta. A da vodenica predstavlja neku vrstu portala između našeg sveta i nekog mnogo mračnijeg mesta. Voleo bih da si ovde da odradimo ovo zajedno.
Pozdrav
Zoki

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 09.06.2009 20:39
Zaboravih da ti kažem da poljubiš Dacu i klince od mene

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 10.06.2009 18:11
Danas i nisam bio baš produktivan. Čiči nešto nije bilo dobro. A kada sam predložio da prenoćim sa njim u vodenici počeo je da viče na mene i oterao me štapom. Probaću sutra ponovo da pričam sa nijm. Možda bude bolje volje.

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 11.06.2009 10:26
Sad već počinjem da se nerviram. Čiča nije sačekao ni da mu nazovem pomoz bog a već je počeo da viče na mene. Izgleda da mu još nije bolje. I danas ću da sređujem beleške.

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 12.06.2009 19:51
Jutros su me probudila crkvena zvona. Čiča Jovan je umro. Baš mi je žao što nisam imao priliku da se rastanem sa njim kako valja. Ceo dan ljudi pričaju o njemu. Načuo sam interesantne stvari. Kao na primer da je bio sasvim drugačiji dok nije jednu noć prespavao u vodenici. A onda je postao ovakav kakav je bio. Pokupiću priče od svih koji budu hteli da pričaju. Pa ćemo sklopiti nešto kad se vratim

From: miloshp@yahoo.com
To: zokki76@gmail.com
Date: 12.06.2009 20:43
Ćao Zoki,
Eto nikad se ne zna kad će neko na onaj svet. Pokupi šta još ima od priča. Možemo neku zbirkicu da objavimo. Imaš vremena da središ sve beleške dok si tamo. E da lepa vest. Očekuj još jedno kumče
Miloš

From: zokki76@gmail.com
To: miloshp@yahoo.com
Date: 13.06.2009 13:08
O KUME PA SVAKA ČAST! Sve me više i više sramota što ja tebi još nisam obezbedio makar jedno kumče. Al biće vremena. Izgleda da si bio u pravu što si me poslao ovamo. Godi mi da budem što dalje od vreve. Razmišljao sam i o Sonji dosta. Hvala ti po ko zna koji put što me ovako čuvaš. E dogovorio sam se sa meštanima da mi dozvole da malo preturam po stvarima čiča Jovana. Možda nađem nešto zanimljivo.

From: miloshp@yahoo.com
To: zokki76@gmail.com
Date: 28.06.2009 13:08
Ćao Zoki,
Nema te da se javiš već dve nedelje. Nadam se da je sve OK. Napiši makar jednu reč da se ne sekiram.
Miloš

Form: miloshp@yahoo.com
To: zokki76@gmail.com
Date: 03.07.2009 13:08
Ćao Zoki,
Da ne dolazi sutra vozač po tebe sam bih došao. Stvarno si najgori kad se zadubiš u rad. Ne misliš ni na koga. A mi ovde što se jedemo dal ti je dobro to nikom ništa.
Miloš

Epilog:
- Halo šefe... halo... jel me čuješ?
- Čujem... reci...
- Loš je domet ovde...puca mreža...
- Ma OK je. Slušam.
- E Zoki je izgleda odlepio. Neće da krene sa mnom. Sedi ispred neke vodenice i viče: "Odlazi, ostavi me. Ja sam sada čuvar svetova..." Ne znam šta da mu radim.

Bez dobrog naslova 2

2008-07-22T23:25:00.007+02:00

Morao je da se primiri. Da se presabere. Postao je previše siguran u sebe. To je naravno sa sobom nosilo aljkavost. Umalo ga nisu uhvatili nakon poslednje žrtve. Pritajio se u iznajmljenom stanu koji je spremio baš za ovakve prilike dok je bio manje arogantan. Izlazio je samo do prodavnice. Dani su prolazili i buka oko ubistva se polako stišavala. Izvukao se ovaj put. Čvrsto je odlučio da će sledeći put pažljivije izabrati žrtvu. A onda ju je sreo u prodavnici. Savršeno se uklapala u profil devojaka koje je ubijao. Po automatizmu joj je prišao i počeo da slaže priču. Bio je majstor mahinacija. Ogromna harizma sa izuzetno sugestivnim glasom i dosta privlačnim telom su mu kao i uvek olakšali posao. Pleo je mrežu laži oko nje i ona je polako postajala puka marioneta u njegovim rukama. Nije prošlo dugo kada je shvatio da je došao pravi trenutak. Naravno da nije odbila da dođe kod njega na piće. Ko bi mogao da odoli muškarcu koji recituje Šekspirove stihove predivnim baritonom pritom puštajući žene da se izgube u njegovim plavim očima. Zaključao je vrata za njom. Izvadio nož iz futrole koja se savršeno uklapala u njegovo odelo i činila ga neprimetnim. Okrenuo se i osetio snažan bol u trbuhu. Ispustio je nož na pod i ne verujući šta se događa spustio pogled ka svom stomaku. Ona je trznula ruku na gore i izvukla nož iz njega dopustivši crevima da ispadnu napolje. Pogledao ju je u lice i dalje zbunjen čitavom situacijom. Ona se samo nasmejala i rekla: „Ne foliraj foliranta...“

Bez dobrog naslova 1

2007-10-02T21:32:00.002+02:00

Zadovoljno sam krenuo ka izlazu. Bio je ovo savršen dan. Moj brat je trenutno u dobroj fazi. Kada je ovakav želeo bih da mogu da provedem svaki minut sa njim. Čini mi se da su trenuci njegove lucidnosti sve ređi i ređi. A ja imam sve više i više posla. Berza je oduvek bila rizično mesto za zaradu a od kako sam ušao među velike igrače kao da sam izgubio slobodno vreme. Svaki slobodan trenutak trošim da smislim sledeći potez ili neku novu strategiju. Pa ipak, ponosan sam, što makar jednom mesečno odem da obiđem svog starijeg bracu. Naravno ako u tom trenutku nije sa one strane razuma. Kada je OK ne postoji osoba sa kojom bih radije bio. Bilo da igramo beskonačne partije šaha, od kojih ni jednu nisam dobio iako se dičim solidnom igrom, bilo da raspravljamo o filozofiji života. Ponekad mi čita svoje priče ili jednostavno odemo na pecanje i uživamo u prirodi i tišini. Nije me sramota da kažem da su par stvari koje sam odradio na berzi a koje su bile presudne da dospem ovako visoko u svetu biznisa baš njegove ideje. Ali postoje i njegovi mračni dani. Tada ga jedino mogu obuzdati jaki sedativi i košulja sa vezanim rukavima. Bog se zaista okrutno poigrao sa njim. Prilazim prijavnici kako bih pokupio svoje stvari koje sam ostavio kada sam ušao. Zabranjeno mi je da unesem bilo kakav oštar ili metalni predmet. Uvek mi je neprijatno kad moram da im dam moj zlatni Rolex. Plašim se da će jednog dana dobiti noge. U kancelaiji su dva mladića. Ne poznajem ih. A ni oni mene. U ovoj otmenoj klinici čuvari su menjani i za najmanju sitnicu. Ali se retko dešavalo da promene oba čuvara. No dobro. Upoznaću ih već ako se dovoljno dugo zadrže. Prišao sam prozoru a iz zvučnika se začuo izobličen glas jednog od čuvara
“Stavite ruku na čitač radi indentifikacije gospodine”
Prislonio sam šaku na čitač otisaka dlana i sačekao da laserski snop očita njene jedinstvene šare. Odjednom je moje uši zaparala sirena. Zbunjeno sam pogledao u čuvare koji su još zbunjenije gledali u monitor. Čuo sam njihove glasove
“Šesti nivo! Kako li je samo dospeo dovde..... Gospodine samo ostanite mirni...”
Kroz glavu mi je odmah proletelo šta se dogodilo.
” Izgleda da je greška u sistemu” rekoh im. “Moj brat je štićenik vaše ustanove. Goran Stamenović. Ja sam Dragan Stamenović.”
“U redu je gospodine samo ostanite mirni”
Nije mi se sviđalo kuda ovo vodi. A još manje mi se svidelo kada su hodnikom dotrčala još dva nova čuvara i počela polako da mi prilaze... Kao da me se boje.
“Uh.... daj pozovite doktora Petrovića. On će vam sve objasniti. Evo lečiću na pod i dozvoliti vam da mi vežete ruke”
Nisam želeo da rizikujem da me jedan od ovih čuvara obara na pod... delovali su mi kao da ne bih prošao bez par preloma.
Uskoro je došao i dr Petrović. Osmehnuo sam mu se a on mi je uzvratio osmeh i rekao čuvarima da me odvežu i napuste nas. Tenzija je popustila. Nasmejao sam se naglas i rekao mu.
“Kakva frka! Goran će se valjati od smeha kad mu budem pričao o ovome”
Doktor se nasmejao i promrmljao besmislicu. Mislim zar nije besmislena njegova izjava da smo Goran i ja jedna osoba kada sam siguran da sam ja sa ove a on sa one strane ogledala.

Istraživanje

2007-08-14T23:41:00.002+02:00

*...I na kraju nam iznosimo poslednje javljanje 7V44JSN99HH776-42NLLEA koje smo nam poslali u svrhu odluke da li da nastavimo da nas šaljemo u dalja istraživanja*

*Postaje nam sve teže. Ne znamo koliko još možemo da izdržimo. Nije nam toliki problem fizička adaptacija. Već smo se navikli na gnjecavo telo i na to da nam je skelet unutra umesto spolja. Više nemamo ni problem sa kretanjem mada nam često nedostaje obilje udova koje smo imali. Ali psihičko prilagođavanje zabrinjava. Teško nam je da izdržimo ovoliko daleko od nas. Testirani subjekti su nam tako čudni. Nemaju mogućnost razmene informacija sem putem ispuštanja zvukova što je tako sporo. Nemaju ni zajedničku svest. Ni zajednička sećanja. I što je najstrašnije ne osećaju se kao jedno u mnoštvu nego kao jedno u jednini. Teško nam je da to opišemo. Teško i da razumemo. Pokušali smo da nam pridružimo bića ali ona ostaju uporna u svojoj jednosti. To počinje da nas plaši. Osećamo jaku potrebu za nama. I iako još ne razumemo, polako počinjemo da se osećamo izdvojeno od nas. Počinjemo da postajemo izdvojeni kao oni....*

**
**
**

*Još uvek smo pogođeni količinom tuge i bola koju smo nam poslali ovom porukom. Tako nam je teško zbog nas. Odlučujemo da nas više nećemo slati u ištraživanja gnjecavaca sa treće planete. Posmatraćemo ih i istraživati iz daljine. Zahvaljuemo nam se na prisustvu redovnoj sednici osmonožaca sedme planete.*

Nešto zaboravljeno i zanemareno...

2007-06-25T01:22:00.004+02:00

Probudila ga je vrelina peska na kome je ležao. Polako se uspravio i pogledao ka horizontu. Svuda oko njega su bile tone i tone peska. Stopala su počela da ga peku pa je shvatio da bi bilo najbolje da počne da hoda. Osećao je vrele sunčeve zrake na svojim preplanulim leđima... Činilo mu se da hoda već milionima godina a onda mu se učini da u daljini nazire oazu. Osetio je novu snagu i krenuo niz dinu često se saplićući. Hodao je dugo. Isuviše dugo. Pa ipak kad bi već počeo da gubi nadu primetio bi da je malčice bliži i to bi ga teralo da nastavi da posrće kroz vreli pesak. Znao je da ga ona čeka tamo... Konačno je stigao. Ona je sedela potpuno naga na predivnoj zelenoj travi i nestašno se igrala čuperkom svoje kose. Pritrčao joj je i počeo da je ljubi, tako naglo, tako silovito, kao da njome želi da utoli žeđ. U stvari voda mu nije ni trebala. Bio je žedan nje. Vodili su ljubav tu na travi i on se izgubio negde u beskraju njene blago ustalasane kose. Pogledao joj je u oči i rekao joj je: "Želim da zauvek budem sa tobom." Ona se samo blago osmehnu. A onda nastupi mrak pa blesak svetla i on se ponovo nađe na svom kauču. Iznad njega je svetlela crvena poruka: "Kredit za virtuelna putovanja: 0,00 ". On se uhvati za glavu i zaplaka...

Snoviđenje

2007-05-09T01:33:00.003+02:00

Želim da nestanem... moram da nestanem. Ne znam ni za jedan drugi način da pobegnem iz zatvora. Stojim na prozoru. Provukao sam ruke između rešetki i osećam Sunčeve zrake na njima. Sklopio sam palčeve i kažiprste leve i desne šake tako da natpis koji je istetoviran na mojim prstima formira krug, cikličnu mantru koja treba da mi pomogne da nestanem. Slova nisu obična već više liče na tribale, na geometrijske figure koje se stapaju jedna u drugu ali ja znam da su to slova. I znam da formiraju reči. Reči koje ja ne umem da izgovorim. Reči moga izbavljenja. Mrmljam po hiljaditi put poznate tonove ali se ništa ne događa. Čitao sam u nekoj knjizi o Uzvišenom govoru. Njime treba da progovorim. A to nikada neću moći. Barem dok govorim običnim jezikom. Silazim sa prozora i vraćam se u ćeliju. Najednom kao da je sunce zatreperilo. Opet sam imao pomračenje uma. Koliko li je trajalo ovog puta. Minut? Sekundu? Dva dana? Nije bilo načina da znam. Spuštam pogled i vidim da sam krvav... krvav kao da sam klao svinju. Na podu ispred mene se nekontrolisano grči neko parče mišićnog tkiva. U jednom paklenom trenu shvatam šta se dogodilo. Moja bolesna strana mozga je preuzela kontrolu samo na kratko ali dovoljno dugo da sam sebi odsečem, odgrizem, štagod, jezik do korena. Užasnut sam situacijom. Proklinjem svoj mozak. Jer, znate, mozak se sastoji iz dve hemisfere povezane sasvim malim parčetom. Pitao sam doktora da ukloni to parče... da ne dozvoli mom bolesnom delu mozga da preuzima kontrolu. Ali to nije bilo moguće... tumor je rastao i rastao. Proždirao je moj mozak, moje ponašanje. Moja sećanja. Zahvalan sam mu makar na jednoj svari. Odavno je uništio centar za bol tako da sada nisam paralisan njime. Još uvek mogu da razmišljam, mada pomalo mutno. Verovatno gubim ogromne količine krvi svake sekunde. Pokušavam da dozovem stražara ali zvuk koji proizvodim je tek slabašno krkljanje dok se potoci crvene tečnosti slivaju niz mene ka podu. Lagano me obuzima panika jer znam da je slabost koja me obuzima posledica toga što moj mozak i mišići dobijaju sve manje i manje kiseonika... pa kako i ne bi kad evo više od polovine moje krvi pokriva pod ćelije. A onda je sunce opet trepnulo. A ja gledam u zid na kome je zverskim rukopisom mojom krvlju ispisano «Reci reči». Deluje čak nekako uvrnuto smešno. Moj bolesni deo mozga je našao način da mi pošalje poruku. Počinje da mi se vrti u glavi. Padam na kolena a onda celo telo odbija poslušnost i vidim pod koji nezadrživom brzinom juri ka meni. Srećom i dalje nema bola. Svest mi se muti ali poslednjom snagom krećem da krkljam reči drevne magije. U početku to ide teško ali onda shvatam ritmiku izgovaranja, shvatam sve svoje greške i konačno uzvikujem reči Uzvišenog govora onako kako ih je trebalo reći. I svet oko mene počinje da tamni. HA! Nisam nestao ja... nestao je svet... ali svejedno. Pobegao sam. Slobodan sam. Slobodan...

Početak i kraj

2007-05-09T01:16:00.003+02:00

Osetio je olakšanje kada je procedura spuštanja bila gotova. Navukao je zaštitni kombinezon na sebe i mrzovoljno napustio udobnost kapsule. Oduvek ga je nerviralo što je morao da proveri svaku planetu u sistemu. Ionako su naučnici utvrdili nemogućnost razvitka života na tako malim odstojanjima od zvezda. I kad bi se zanemarila temperatura koja je zaista bila enormna postojalo je sijaset drugih činilaca. Magnetne oluje, na primer, koje su kod zvezda ovog tipa bile tako česte. Stvarno nije mogao ni da zamisli kakav bi ovde život mogao da se razvije. Ali zato je i određen za ove mislije. Zato što nije imao predubeđenja o mogućim oblicima života. On je jednostavno verovao da oni ne postoje. Protivno svim svojim željama spustio se na tu neuglednu planetu, treću od zvezde, koja se plavela gotovo bezobrazno. Posle neugodnog putovanja kroz gasni omotač usledilo je manje neudobno i dosta kraće putovanje kroz tečni deo a onda se ogromna konstrukcija konačno dokopala čvrste površine. Trebalo mu je nekoliko obrtaja planete oko zvezde da zaključi da nema života na njoj. Sve što je našao je bilo prilično nezanimljivo. Kao jedinu zanimljivu stvar u dnevnik rada je zabeležio da se ta čudna mešavina dva vodonikova i jednog kiseonikovog atoma na koju je do sad naletao nebrojeno puta ovde nalazila i u čvrstom i u tečnom i u gasovitom obliku. Možda se neki naučnik nekada i pozabavi time. Mada je iskreno sumnjao da je iko čitao izveštaje ako na njima nije bilo ispisano “novi život” krupnim slovima na početnoj strani. Pri ukrcavanju je udario kapsulom u kojoj je nosio otpatke u oštru stenu. Primetio je zjapeću rupu tek kada je bio daleko nekoliko svetlosnih godina. U glavi mu zazvoni alarm “KONTAMINACIJA!!!” ali ubrzo ga uguši pomisao na beskonačne izveštaje, komisije, odbitke od zarade... Da je na početku karijere možda bi se i sekirao ali sad mu je već bilo svejedno. A ionako ništa ne bi preživelo tako blizu te žute zvezde.

Tužno je gledao ka plavičastoj planeti koja je ispunjavala skoro ceo vidik. Osećao se kao najgore biće u univerzumu. Znao je da to mora da uradi i da opstanak milijardi drugih svetova zavisi od toga ali se i dalje osećao odvratno. Podsetio je sebe da više nema drugih načina, da ni jedan od njegovih ranijih pokušaja da uspori tako vrtoglav razvitak inteligencije nije uspeo. Tolike bolesti koje su desetkovale populaciju kao ni “prirodne katastrofe” koje je izazivao nisu pomogle. Bili su toliko prilagodljivi da su iz svega izlazili još jači i još spremniji da istraju. Čak ni večita težnja tih čudnih bića da se međusobno uništavaju nije omela njihov napredak. Naprotiv. Činilo se da je baš to jedan od glavnih razloga njihovog neverovatnog razvitka. Međutim sada su bili na pragu da proniknu u suštinu univerzuma. Počeli su da razmišljaju o kvantnoj teoriji a uskoro bi im uspesi u nanotehnologiji omogućili i da stvore neslućeno brze mašine i da produže svoj životni vek gotovo bezgranično. Sa razvojem mislećih mašina bili su samo na korak od potpunog ovladavanja materijom i energijom. A to se nije smelo dozvoliti. Kako bićima, koja su još uvek toliko nerazvijena da uništavaju i sebe i planetu na kojoj su, dozvoliti da otkriju takve stvari. Čitavo ustrojstvo univerzuma bi bilo u opasnosti. Delimično utešen ovakvim mislima pritisnu crveno dugme na konzoli. Planeta je još par trenutaka bila ispred njega a onda nestade...

Gothic

2007-05-07T23:46:00.004+02:00

Hladnim pogledom je odmeravao grad u koji je stigao. Opet je zaboravio ime grada. Pitao se po koji put mu se to desilo? Ali to je bilo nebitno. Dokle god je obavljao posao ništa drugo nije bilo važno. Zaustavio je kola iza jednog neuglednog hotela. Izašao je i pogledao u nebo. ''Dovraga! Opet će kiša.'' pomisli iznervirano. Počeo je da vadi stvari iz kola. Neiskusnom posmatraču bi izgledao poprilično nespretno ali ta nespretnost je bila izuzetno uvežbana. Ušao u hotel ne navukavši na sebe ni jedan radoznali pogled.

Te večeri je osetila da je stigao. Ali nije se uplašila. Nije bio ni prvi a ni poslednji Lovac koji je došao po nju. Činilo joj se smešnim da se plaši bića koja su tako jadna spram nje, savršene. Zaista, često se pitala, zašto se broj vampira povećavao kada je svaki od njih bio savršen i sam sebi dovoljan. Nikada nije stvorila ni jednog vampira. A i zašto bi? Koristila je ljude samo kao izvor hrane. I upravo se spremala da krene ka jednom od njih.

Doušnik mu je dao tačnu lokaciju kuće. Vrata mu otvori unezvereni starac. Otac verovatno. Plašljivo ga je odveo do devojke. Često se osvrtao da mu uputi bojažljiv osmejak. Znao je da se ovi ljudi plaše njega koliko i vampira. Devojka je ležala na snežno beloj postelji. Bila je bleda. Izmoždena. Uzdržao se da ne prokomentariše da bi bila iste boje kao i posteljina da je samo za nijansu bleđa. Bila je još uvek živa. Ovo je značilo samo jednu stvar. Imao je posla sa ženom vampirom. Muški vampiri jednostavno nisu uspevali da obuzdaju nagone i da se hrane više puta na istom mestu: Svoje žrtve bi ubijali i kasapili u nekoj vrsti divlje ekstaze. Naravno i ženski vampiri su radili iste stvari u trenucima kada su uzimali život. Ali to su radile tek nakon drugog ili trećeg Hranjenja. Odlagale su zadovoljstvo uzimanja poslednje kapi života. Izgurao je starca kroz vrata i počeo da priprema sobu.

Nečujno je hodala mokrom ulicom. Vetar se nestašno igrao njenom kosom. Kapi kiše su uzaludno pokušavale da dopru do njenog predivnog tela. Ona je i po najvećoj kiši bila suva. Nije to bila nikakva magija. Jednostavno je znala kako da hoda a da izbegne kapi. Bila je napeta. Večeras će njeno hranjenje kulminirati. Večeras oduzima život... Nežno je noktom pomazila devojčin vrat a onda je legla kraj nje. Osećala je vrelo telo u svojoj blizini. Pustila je da želja u njoj raste a onda se bacila na devojku i pohotno zarila svoje očnjake u nju. Krv. Osećala je svaku kap krvi koja klizi njenim jezikom i uživala u tome. Vrhunac se bližio. Zarila je nokte devojci u leđa i počela da ostavlja brazde. Osećala je da je devojka na rubu. Leđa devojke su sada bila neraspoznatljiva masa parčića mesa i kože. Zgrabila je devojku za kosu, trgla joj glavu unazad i još jače zarila zube u nju. A onda se čudan zvuk ispijanja pretvori u urlik ekstaze.

Stajao je par kuća niže. Razmišljao je kako je dobro što je kiša stala. Nije mu bilo žao što je žrtvovao devojku. Ionako joj nije bilo spasa. A posao je posao. Lenjo je zevnuo i pogledao na sat. 4:30. Trebalo bi da je već završila. Onda se začu taj urlik koji mu je još uvek ledio krv u žilama. Nedugo zatim se pojavi i ona. Bila je nestvarna u ovoj izmaglici. Učinilo mu se da se okrenula ka njemu ali to je bilo toliko brzo da nije mogao biti siguran. A onda je vrtoglavom brzinom nestala niz ulicu.

Izašla je iz kuće i osetila ga jače nego ikada. Bio je blizu. Na manje od 20 metara od nje. Okrenula se ka njemu i poslala mu poljubac. Nije želela da se zamara njime. Upravo je doživela vrhunac i iako se nije najela koliko je mislila da hoće bilo je dovoljno da opstane do sutra.

Sačekao je par minuta gledajući u pravcu u kom je nestala. Uvek je mislio da će se možda vratiti. Ali nikada nisu. Kada su nahranjeni postaju tromi i umorni. To je i bilo pravo vreme za njihovu eliminaciju. Stavio je naočare. Na pločniku se ukazaše tragovi koje je ostavila za sobom. Oduvek se pitao šta su Lovci radili pre nego je pronadjen ovaj radioaktivni prah kojim je poprskao pod sobe. Verovatno su trčali za njima. Nasmeja se u sebi na ovu pomisao. Bili su toliko brži da je to zaista bilo nemoguće. Pratio je trag do napuštenog manastira. Slatko. Vampir u manastiru. Toliko o tome da se plaše raspeća. Prošao kroz nebrojena vrata prateći otiske njenih malih stopala koji su bili samo njemu vidljivi. Našao je njenu odaju na vrhu kule. Voleo je vampire koji su poštovali tradiciju. Sa njima nikada nije bilo iznenadjenja. Prišao je kovčegu i nežno ga pomazio. ''Vreme je da odeš na počinak jadna napaćena dušo'' pomisli a zatim se naže i otvori kovčeg širom. Nije bio spreman na ovo. Dobro, znao je da je žensko, ali ne i da ima telo devojke. I to prelepe devojke. Ostao je tako da stoji neznano dugo. Bio je paralisan. Zlo je uvek izobličavalo makar lica vampira ali ona je bila prelepa. Svaki atom njegovog bića zavapio je za njom. Gledao je zadivljen u andjeoski lepo lice i shvatio da neće moći da uradi ono zbog čega je došao. Spustio je injekciju. ''Dovraga! '' Znao je da će u jednom trenutku prestati da ih lovi ali nije mogao ni da pretpostavi zbog čega. ''Dovraga! '' Okrenuo se i pošao ka izlazu. A onda je zastao. Nije mogao da ode. Vratio se do kovčega i još jednom bacio pogled na nju. Predivno izvajano telo devojke ne starije od šesnaest godina. A ispod toga? Um star ko zna koliko stotina godina. Um prepun iskustva, saznanja Um njemu nedokučiv. Ponovo mu se pogled zadržao na njenim usnama. Bile su toliko savršene da je to bolelo. I taj beleg lepote iznad gornje usne. Mora da je poljubi. Zadrhtao je, a onda se setio da nema čega da se plaši. Upravo je jela i to verovatno obilno. Sklonio je pramen njene kose sa usana i ovlaš ih dodirnuo svojim. Za trenutak pomisli da su se razmakle a onda se njene oči otvoriše i on se izgubi u njima.

Osetila je blag dodir na usnama. Obično je to ne bi probudilo posle hranjenja ali večeras je obrok bio lagan. Otvorila je oči i shvatila da je mnogo pogrešila u proceni ovoga Lovca. Bio je u njenoj odaji. Talas panike u njenoj glavi je ubrzo bio zamenjen ledenom samokontrolom. Zagledala se duboko u njegove oči i obuzela mu um. Otvorila je usta i halapljivo zarila očnjake u njegovu donju usnu. Ne dozvolivši mu da skrene podled počela je da željno pije.

Nije osećao bol. Samo blago peckanje u donjoj usni. Bio je opčinjen. Gledao je u najlepše oči koje su ikada postojale. I iako je znao da poslednji atomi njegove životne snage ističu iz njega, nije mu bilo važno. Život je bila sasvim razumna cena za pogled na njene oči.

Pila je sve brže i brže netremice gledajući u dva zaista prelepa oka. Nije jasno mogla da razluči jesu li plava ili zelena i to im je davalo izuzetan šarm. Osetila je da njegovo telo kipti od želje za njom. Zar u ovakvom trenutku? A onda je shvatila da je počela da pije sve sporije i sporije i da se ovo Hranjenje pretvara u nešto drugo. Nežno ga je preturila i gledala ga kako balansira na ivici između života i smrti. Bio je čudan. Iako je odavno prekinula da obuzima njegov um delovalo je kao da on održava kontakt očima. Da joj se voljno predaje. Zar je toliko lud? Da li je dovoljno lud? Odlučila je da je vredan rizika. Noktima je presekla svoje vene i prinela ruku njegovim usnama.

Te noći gradom se prolomio krik muškog vampira koji se prvi put hrani

Izlet u teologiju

2007-05-07T23:28:00.003+02:00

Lagano je koračao dugim hodnikom. Da je iko mogao nešto da mu kaže verovatno bi ga požurivao. Ali ko je mogao išta da kaže Bogu? Prišao je vratima i nežno ih dodirnuo. Tih, jedva čujan zvuk naruši savršenu tišinu. Vrata se otvoriše i on se nasmeja. Brojač je vrteo poslednje minute Vremena. Iako nije bilo nikakve potrebe da stvori ovakvo nešto, učinio je to jer je oduvek voleo rizik. Za par minuta bi sve nestalo. Sve, pa i On. Ali došao je da ponovo resetuje Brojač i pusti ga da po ko zna koji put vrti cifre od sumanuto velikog broja ka nuli koju nikad neće dostići. Ubacio je indentifikacionu karticu. Monitor je zatreptao a zatim su se pojavila slova

AUTORIZACIJA IZVRŠENA
MOGUĆE NAREDBE:
PREMOTAJ IZLAZ
UNESI NAREDBU

Nemo je čekao. Želeo je da pruži stvorenjima koja je ovaj put stvorio još malo vremena. Razmišljao je o bezbrojnim svetovima koji su se razvijali i propadali, koji su težili da razumeju nedokučivo, koji su se zavaravali teorijama o mehanici vasione i o tome kako je sve nastalo i kako će nestati. Iz sanjarenja ga je trgao metalni zvuk

10
9
8
7
6

Pa dobro. Dovoljno je reskirao. Naže se nad tastaturu i otkuca naredbu. Na ekranu se ispisa

PRMOTAJ
NAREDBA “PRMOTAJ” NIJE PREPOZNA

Grešnici

2007-05-07T22:40:00.003+02:00

Dan je bio prohladan i mali žgoljavi čovečuljak se sasvim izgubio u tamnom kaputu. Obrisavši naočare od kapljica kiše, koja je upravo počela da pada iz olovno sivih oblaka, utrčao je u obližnju kafanu. Kafana se nalazila nešto ispod nivoa ulice tako da su prozori koji su u kafani bili uz tavanicu napolju stajali odmah uz pločnik. Dok je silazio niz stepenice čovečuljku se učinio čudnim nedostatak uobičajene buke, ali kako je kiša sve jače dobovala po asfaltu on naglo utrča u kafanu.

Toplota mu trenutno zamagli naočare i on samo uspe da ispred sebe nazre ogromnu figuru koja se kretala. Skinuvši naočare prva stvar koju je ugledao beše duboka i tamna cev pištolja. Njegovo iskusno oko švercera oružja odmah prepoznade beretu. Ali zašto ovoliki čovek koristi beretu? Već u sledećem trenutku više nije razmišljao o tome. U njegovoj svesti je bio samo rezak bol u vratu koji je izazvala rupa od metka koji je nepoznati ispalio u u čudu otvorena usta čovečuljka. Zatim je pao na pod i dok je iz rane na vratu zajedno sa njegovom krvlju isticao i njegov život uspeo je da pogledom kroz otvoren prozor uoči žensku nogu sa njemu poznatom tetovažom. Bio je siguran da ju je negde već video ali mozak koji mu je grozničavo radio nije mogao da nadje tu informaciju. A onda više nije razmišljao ni o čemu.

Bio je u pravu tetovaža mu je zaista bila poznata ali devojku, koja je u tom trenutku prolazila trotoarom, prepunim ljudi, koji žure da se sklone od pljuska, nije mogao znati. Jer, iako je dosta puta koristio usluge prodavačica ljubavi poznatog Beogradskog makroa, ona je bila daleko iznad njegovih mogućnosti. Uskom krugu beogradskih biznismena i skorojevića, koji su za jednu noć sa njom bili spremni da plate pravo malo bogatstvo, bila je poznata kao Tifany. Njeno pravo ime znali su samo njen makro i telohranitelj koji, iako za oko neznanaca neprimetan, nikada nije bio više od par osoba iza nje. Svoje pravo da sama određuje cenu kao i da li će se podati mušteriji i koliko, mogla je da zahvali tome što potiče iz dosta ugledne porodice, iz mesta iz koga je i makro, ali i tome što je za razliku od ostalih devojaka sama došla i zatražila da joj on bude makro. Naravno ovako povlašćen položaj imao je i svojih mana. Pored stalnih smicalica koje su smišljale ostale devojke morala je i da umesto uobičajenih 60% prihoda daje 75%. Pa ipak joj je dovoljno ostajalo za predivan stan kao i podebeo račun u banci. Kad se začuo pucanj za razliku od ostalih ljudi koji su panično počeli da trče nehajno je okrenula glavu ka ulici. Tamo je već stajao taksi čija je vrata njen telohranitelj drzao otvorena čekajući da ona uđe. Osmehnula se. Ipak je dobro što je uvek tu.
Kada je ušla u taksi vrata su se brzo zatvorila. On je naravno sedeo napred, pored vozača ne skidajući ni za trenutak oči sa taksiste. Pucanj je nije uznemirio, pa je samo raskopčala bundicu, zavalila se u sedište i sa osmehom se setila sinoćnjeg posla. Milan je bio njena najdraža mušterija, jer iako su svi bili veoma pažljivi sa njom, jedino je njemu njeno uživanje bilo važnije od njegovog. Samo jedna sitnica je pokvarila inače sjajno veče. U trenutku dok je sa Milanom doživljavala ko zna koji orgazam neko je zakucao na vrata, a zatim se začulo koškanje u hodniku. Milan je skočio sa kreveta i odmah izvukao pištolj. Zatim je prišao vratima i kucnuo par puta i naglo se bacio na pod. Sa druge strane vrata neko je kucao nastavak melodije. Milan se nasmejao, ustao i pogledom joj dao znak da se obuče. Mazno je ustala i obukla haljinu boje mora na sebe. Otvorio je vrata a na njima su se nalazili njihovi telohranitelji koji su između sebe držali klinca od nekih 10-ak godina koji se svesrdno trudio da se oslobodi iz čeličnih šaka. Milan je uzeo pismo koje je dečko trebalo da ostavi ispred vrata i pocepao kovertu. Izvadio je list papira bacio pogled na njega i zatim rekao da slobodno puste dečka. Oslobođen stiska mali je pao na zemlju a zatim četvoronoške otrčao ka liftu. Shvatila je da je suvišna i poput mačke je izašla ostavljajući svoj veš razbacan po sobi. Znala je da ne treba ništa da pita ali ju je strahovito kopkalo od koga je pismo i zašto je toliko značajno da je morala da ga napusti već u 2:00 h. Dok ju je brza vožnja taksijem uljuljkavala u oktobarski dremež i dalje je razmišljala o pismu.

Čim je ostao sam u sobi sa svojim telohraniteljom, Milan mu reče:
Plavi sačekaj ispred.
Plavi je bez pogovora izašao. Milan je odmah dohvatio mobilni i pozvao oca:
- Halo, tata gde si?
- U kolima. Ha, ha, ha.
- Fora ti je po običaju očajna. Gde si?
- Na Kuburi.
- Šta pobogu radiš tamo.
- Vozim se. Ha, ha, ha.
- Dobro dosta sa glupim štosevima. Kad i gde?
- Za pola sata sam kod kuće, a ti dođi što pre.
- KOD KUĆE!!??
- Da. Požuri.
Milan je prebledeo. Nešto krupno se događalo, to je znao već po praznom papiru koji je našao u koverti. Taj znak im je već godinama služio kada su se dešavala previranja u podzemlju, ali KOD KUĆE! Kod kuće su se sastajali samo u slučajevima neverovatno tajnih, opasnih i ilegalnih poslova. Otvorio je prozor i udahnuo hladan vazduh par puta. To mu je razbistrilo glavu. Odmah je izašao iz sobe. Plavi mu je bio za petama. Na uglu im se pridružio još jedan telohranitelj, dok je treći bio u liftu čija su se vrata upravo otvarala. Na koji li način komuniciraju? Ta misao mu je bila u glavi samo milisekundu. To nije bilo ni važno. Oni su tu zbog njega i za njega. Iz hotela su izašli ustaljenim poredkom: Plavi, pa on, pa zatim ona dvojica. Ispred ih je već čekala limuzina. Brzo je ušao i pružio čašu Plavom koji mu je u nju usuo viski. Pokušao je da dokuči šta se krije iza ledene maske njegovog najodanijeg telohranitelja. Plavi je naime 24 h dnevno provodio sa njim. Jeo kad je Milan jeo (naravno probajući svaki Milanov obrok), išao u WC kad i Milan. Jedino se činilo da nikad ne spava. No Milan skrenu misli sa nedokučivog Plavog. Razmišljao je o svom 25. rođendanu koji će biti za par dana. Planirao je veliku proslavu ali sada ko zna šta će biti. Pa, nije ni važno. Biće još puno rođendana. U tim mislima brzo mu prođe put do porodičnog imanja. Nije ni primetio kada su izašli iz velegradske vreve i polako skliznuli na sporedan put. Pred vratima ih je čekao naoružani stražar koji po propisu zaustavi kola i zatraži Milanu da stavi ruku na laserski čitač. Teška kapija se zatim otvori i posle petnaestak minuta vožnje kroz živopisne vrtove, osvetljene ne toliko da bi se u njima moglo uživati i noću koliko da bi se svaki uljez lakše spazio, stigoše do kuće. Na vratima behu dva stražara. Milan odahnu. Možda i nije tako ozbiljno. Prošli put kada je sastanak bio održan kod kuće sve je vrvelo od stražara. Za Milanom u kuću uđe samo Plavi. Ostalima je ulaz bio zabranjen. Hodali su dugačkim hodnikom prepunim slika i skulptura čija se starost nije merila godinama već vekovima. Cela kuća je bila neverovatno tiha. Pa naravno kad je skoro tri sata po ponoći. Stigavši do očevog kabineta tiho kucnu i zatim uđe u sobu. Soba beše ogromna i jedino svetlo koje je bilo upaljeno u njoj beše ono na očevom stolu. Milan se oseti neprijatno jer se zidovi nisu videli pa je stekao utisak da su beskonačno daleko. Otac se okrete ka njemu i nasmeši. Odjednom Milan začu šuškanje iza sebe a zatim ga zabljesnu svetlost. Instiktivno se bacio na pod, izvlačeći svoj prištolj i istovremeno je povikao: - Plavi!!!. Ali umesto da Plavi dotrči počeo je da se gromoglasno smeje a za njim i svi ostali koji su stajali skriveni uz zidove sobe. Još uvek ošamućen Milan je polako počeo da shvata šta se događa. Otac mu je prišao i rekao:
- Srećan ti rođendan sine.
- Ali, moj rođendan je tek za par dana. Siguran sam.
- Jeste. Znao sam ja da ti ne možeš da zaboraviš svoj rođendan pa da bi zabava iznenađenja uspela pomerio sam je malo unapred. Ha, ha, ha.
Tata, i njegov otkačeni smisao za humor. Mislio je Milan dok je primao čestitke od mnogobrojnih gostiju. Zatim pređoše u salon u kome ih dočeka preko pedeset sluga i sluškinja koji su na poslužavnicima nosili predivna jela i pića. Tata nije žalio para - pomisli Milan i uočivši dosta novih lica shvati da je otac iznajmio poslugu isključivo za to veče. A onda u gomili ugleda devojku predivne duge plave kose. Prišao joj je i iz ruke joj uzeo poslužavnik sa žestokim pićima, spustio ga na sto i počeo da pleše sa njom. Imala je oko 20 godina i najlepše plave oči koje je ikada video. Pogledao ju je upitno, ona se osmehnula otkrivajući biserno bele zube i klimnula glavom. Pitao ju je kako se zove. Rekla je: Mavina. Na trenutak se začudio. Njegov otac je bio perfekcionista do te mere da su čak i čistačice morale tečno da izgovaraju svako slovo. Ali najverovatnije nije stigao sve da ih ispita. A i njen pogled je u njemu budio želju kakvu do tada nikada nije osetio. Lagano ju je izveo iz gužve i poveo do slepe sobe. Znao je da će ga obezbeđenje po ko zna koji put proklinjati, i zbog narušavanja bezbednosti, i zbog toga što im neće pružiti višenedeljnu zabavu, ali nije mogao da vodi ljubav znajući da ga neko gleda. Pred vratima su ih sačekali stražari koji su Marinu pretresli čak i previše temeljno. Ona se samo osmehnula i poslala im poljubac dok su se vrata zatvarala za njima. Posle par minuta stražari su začuvši stenjanje devojke počeli da se smejulje i gurkaju jedan drugog. Milan je uživao puštajući je da ona sve radi. Ležao je na leđima i gledao njeno prelepo izvajano telo na sebi. Bila je odlična. I previše za jednu služavku. Crv sumnje pojavi se u njegovoj glavi i on zavuče ruku nežno u njenu kosu u nameri da u sledećem trenutku naglim trzajem te iste ruke baci Marinu na pod. Međutim, na njegovo iznenađenje, njena kosa ostade u njegovoj ruci i on na sebi ugleda devojku kratke crne kose koja se osmehnu i iskoristivši trenutak njegove zbunjenosti saže se i liznu ga po vratu. Milan shvatajući da nešto opasno nije u redu krete da vikne ali vazduh iz pluća umesto kroz usta izađe kroz rez na Milanovom grkljanu uz slabašno šištanje koje je Marinino stenjanje potpuno zaglušilo. Pokušao je da udahne ali mu se pluća napuniše krvlju i on shvati da mu više nema spasa. Jedino je uspeo da se duboko zagleda u najlepše plave oči koje je ikada video.

Marina, odnosno Ana, nastavivši da stenje, priđe stubu i pritisnu PLAY. Iz zvučnika se začu njeno stenjanje iste jačine. Ana se osmehnu. Dobro su pripremili teren. Priđe krevetu, iz usta izvadi specijalan nožić kojim je maločas Milnu presekla grkljan a zatim pljunu na posteljinu. Krv. Ipak se posekla dok je izgovarala ime. Ali izgleda da nije ništa strašno. Zatim se saže i ispod kreveta nađe mali crni ranac, vešto sakriven uz samu nogicu kreveta. Iz njega izvadi sasvim crno odelo nalik onom koje nose ninje i kutijicu. Brzo obuče laganu tkaninu na svoje nago telo i u rančić ubaci plavu periku, nožić i par kontaknih sočiva plave boje. Prišla je ogledalu. Jedino što je u njemu mogla videti bio je mali deo lica. Zato otvori kutijicu i namaza se crnom bojom a zatim i nju ubaci u ranac na leđima. U ogledalu ostadoše samo dva oka crna kao noć koja je još uvek vladala napolju. Prišla je prozoru i tiho ga otvorila. Osetila je udar hladnog vazduha celim telom. Za trenutak je ostala na prozoru dopuštajući da se nivo adrenalina u njenoj vreloj krvi popne kako bi joj izoštrio čula. Do kraja kasete je ostalo oko pola sata tako da je imala dovoljno vremena da se izvuče iz gnezda jednog od najvećih narko dilera Južnog Balkana. Gotovo beščujno se spustivši niz oluk bacila je poslednji pogled na kuću i zatim nestala među drvećem. Niko do stražara je nije primetio pa je bez problema stigla do tri metra visoke ograde. Ograda je bila prepuna senzora osetljivih na pokret i toplotu tako vešto raspoređenih da se nisu mogli zaobići. Ana priđe ogradi i nasloni sa na nju. Skoro istog trenutka oglasi se alarmna sirena i popališe snažni reflektori ovetljavajući prostor na kome je primećen uljez. Ali Ana je već bešumno prelazila sa krošnje jednog drveta na drugo, vešto kao veverica i tiho kao mačka, hitajući ka ogradi na suprotnoj strani imanja. Još jednom je aktivirala alarm ali ovoga puta penjući se uz ogradu. Čuvari su uzalud sa drugog kraja imanja trčali ka mestu gde je Ana preskočila ogradu jer je ona već nakon svega par minuta istrčala na put. Da li je poranila ili zakasnila? - zapitala se. A onda začu zvuk motora automobila koji se brzo približavao. Dok je prolazio pored Ane vozač je samo blago usporio što je bilo dovoljno da se ona nađe na zadnjem sedištu. Vozač ju je pogledao a ona je klimnula glavom. Uspela je. Počela je vežbe disanja, kako bi svom telu, koje je zadnjih dvadesetak minuta, bilo izloženo nadljudskim naporima, dozvolila da se odmori. Razmišljala je o 500 000 dolara koji su u ovom trenutku bili prebacivani na njen račun. Sada će, konačno, bar neko vreme, moći da zaboravi na svoj posao plaćenog ubice i prepusti se opijajućim zracima Kalifornijskog sunca. Završivši vežbe disanja skinula je crni kostim, spakovala ga u ranac a zatim lagano obukla farmerke i plavi duks dozvoljavajući vozaču da u retrovizoru gleda njeno prelepo mlado telo. Vozač je stao na aerodromu tačno pet minuta pre poletanja Aninog aviona. Ana mu posla poljubac izlazeći iz automobila i po milioniti put prekori sebe zbog navike da ljudima koje nikada više neće videti pošalje poljubac. Na ulazu se sudari sa devojkom čije je lice krasilo par alkica, na mestima čije je bušenje Ana u najmanju ruku smatrala neukusnim. Devojke izmenjaše poglede pune mržnje. Ipak, Ana se pribra i lagano se uputi ka šalteru. Dok se smeštala u udobno sedište prve klase Ana poluglasno reče:
- E, devojko, da znaš sa kim si se sudarila ne bi me tako gledala.

Skoro istovremeno sedajući u taksi, koji je konačno uspela da zaustavi, Ljubica pomisli:
- Kozo, jedna da znaš ko sam sad bi mi ti ubacivala torbu u taksi.
Ljubica, odnosno Dark Alien, kako se predstavljala, ne samo na net-u, bavila se veoma neobičnim poslom. Naime ona je pronalazila rupe u bezbednosnim sistemima velikih firmi. Pa dobro, uvek je pored ugovorenih para, uzimala po neku značajnu informaciju koju bi prodala konkuretskoj firmi ili bi sa računa skinula par hiljada dolara, ali kako su te firme uglavnom dobit stekle mutnim poslovima posmatrala je sebe kao neku vrstu modernog Robin Huda. Jedina razlika je bila što novac nije davala siromašnima već ga je uzimala za sebe. Ali kako se ni za nju baš ne bi moglo reći da je bogata, njena savest je bila mirna. Ovaj posao u Beogradu joj je dobro došao jer je donela disk nekom Gavrilu. Na disku je bila Gavrilova žena sa kolegom u Budvanskom hotelu u situaciji u kojoj se jasno moglo videti da oni nisu samo prijatelji. Ljigav posao, znala je to, ali je morala da ispuni obećanje dato najboljem prijatelju, inače Gavrilovom rođaku. Taksi je stao par ulica od firme i Ljubica dade taksisti priličan bakšiš. Našta joj ovaj zahvali i brzo se odveze. Ljubica je najviše volela da testira bezbednosne sisteme firmi na sledeći način. Rekla bi im da može da dođe tek za mesec dana, i da će im se najaviti nedelju dana pre dolaska, a onda bi istog dana spakovala stvari i već sutradan napala firmu. Na taj način je pronalazila sve skrivene rupe sistema koje bi inače njihovi administratori zamaskirali. Prišla je zgradi preko puta firme. Zgrada je imala debele betonske stubove išarane mnogobrojnim grafitima, suviše nemaštovitim da bi pobudili Ljubicino interesovanje, na kojima su bile halo govornice. Bile su okrenute baš kako joj je odgovaralo jer kada bi stala u govornicu između nje i firme je stajao betonski stub tako da čuvarima nije moglo pasti u oči da neko dugo stoji za govornicom preko puta. Uz to ona je mogla da posmatra dešavanja u zgradi. Izvadila je svoj laptop i uz par poteza ga povezala sa Halo govornicom. Osmehnula se kada se na displeju telefonskog aparata pojavilo BESPLATAN POZIV. Ispostavilo se da firma i nema tako loš sistem. Našla je svega pet ili šest rupa. Ali zato je administrator bio neverovatan. Ljubica je pomislila da ili on nije pravio sistem ili mu je trebalo dvadeset godina da ga napravi. Bio je užasno spor. Čak i kad je prestala da se krije trebalo mu je dobrih 5 minuta da shvati da je neko neovlašćeno pristupio sistemu a zatim još 13 dok je našao gde se Ljubica nalazi. Ubrzo je videla kako iz zgrade izlazi čuvar i brzo joj prilazi. Nije se opirala dok ju je privodio samo je zatražila od njega da ponese njen računar. Pola sata kasnije je žurno izašla iz zgrade ne želeći da se sretne sa administratorom koga je propisno ocrnela pred vlasnikom firme. Ali to je bio njen posao. Prišla je onoj istoj govornici i digla slušalicu. Opet je pisalo BESPLATAN POZIV. Eto ipak je ona Robin Hud. Sada će ljudi moći besplatno da razgovaraju sa ove govornice. Bar dok ovi iz Telekoma ne shvate šta se događa.
Okrenula je broj zapisan na papiriću i rekla:
- Stigla sam.
- OK. Za pola sata onda.
Tačno toliko joj je trebalo da stigne do kafića koji je trebalo da bude mesto sastanka. Sela je i naručila kafu. Uskoro je u kafić ušao dosta krupan čovek u ranim tridesetim. Imao je prilično lepo lice a njegovo odelo odavalo je čoveka sa puno ukusa. Prišao joj je i rekao:
- Ja sam Gavrilo.
Svideo joj se taj topao muški glas. Ponudila ga je da sedne i popije kafu sa njom, ali on je samo bez reči spustio papir na sto, pružio ruku ka njoj i gledao je čelično plavim očima koje su bile u predivnom kontrastu sa njegovom crnom kosom tek neznačajno prošaranom sedima. Uozbiljila se i iz torbe izvadila disk. Pružila mu ga je, a on ga je uzeo i drugom rukom gurnuo papir koji je već ležao na stolu ka njoj. Informacija za informaciju - pomisli Ljubica. Dok se Gavrilo udaljavao od stola ona nehajno pogleda papir sa brojem računa na kome se nalazi 5000 dolara za nju a zatim ga ubaci u torbu. Još jednom je bacila pogled na muževna Gavrilova leđa dok je ulazio u kola i zapitala se - Zašto ona krava vara ovakvog tipa? Shvatila je da joj je pitanje bezveze. Moglo bi da bude milion razloga. Možda je impotentan. Na ovu zadnju misao ona se zakikota pa je konobarica koja joj je upravo donela kafu pogleda mrko. Ljubica se za trenutak umiri a zatim prasnu u smeh. Smejala se tako narednih par minuta a zatim poče da srkuće kafu kikoćući se svaki put kada bi pomislila na Gavrila.

Gavrilo uzevši disk od bezimene devojke uđe u kola i odveze se do kuće. Već dugo je sumnjao da ga žena vara ali sada dok je na računaru gledao skoro erotski film u kome su glavne uloge bile dodeljene njegovoj ženi i njenom kolegi čak i najmanji tračci nade da je ta sumnja samo plod njegove ljubomore su nestali. Nije čuo kada je ušla u kuću ali kada je pokucala na vrata njegovog kabineta rekao joj je da uđe ne prekidajući film. Ona se prvo nasmejala videvši kakve stvari gleda njen muž, ali kada je shvatila šta on u stvari gleda osmeh joj se zaledio na licu. Rekla je da sve može da objasni našta joj je Gavrilo odgovorio da ga sačeka u salonu da ozbiljno porazgovaraju. Polako je ustao i lagano otišao do salona. Kada je otvorio vrata video je da ona skrušeno sedi na stolici i kada je on ušao podigla je molećiv pogled. Zaustila je nešto da kaže ali ju je prekinuo pucanj. Tanak mlaz krvi slio se niz njeno lepo lice. To je bio kraj razgovora. Gavrilo je bio neverovatno precizan. Rupica koju je metak napravio na čelu njegove žene je bila na neverovatnoj sredini čela. Gavrilo je prišao bifeu i dobro potegao iz boce prvog žestokog pića koje je našao. Još dve je osobe trebao da ubije danas. Odlučio je da, pošto ubije kolegu svoje sada već pokojne žene, se vrati i izvrši samoubistvo na njenom krilu. Brzo je prelistao njen imenik i našao adresu ljubavnika. Petra. Seo je u kola i vrtoglavom brzinom se uputio ka njegovom stanu, ne mareći što je kiša počela da rominja. U ušima mu je bubnjalo. Alkohol je počeo da popušta. Morao je brzo da popije još nešto. Zaustavio je kola i ušao u neku kafanu. Toplota mu za trenutak zamuti svest i on u strahu da ne padne nadljudski viknu. Svi u kafani zaćutaše. Pošto malo povrati ravnotežu Gavrilo koraknu par puta ka šanku. U tom trenutku vrata kafane se naglo otvoriše i Gavrilo se instinktivno okrenu izvlačeći pištolj i refleksno opali u malog žgoljavog čovečuljaka u tamnom kaputu sa naočarima u rukama. Pucanj je izazvao paniku i dok je čovečuljak padao na pod, dok su svi bezglavo tražili zaklon Gavrilo shvati koliku je grešku napravio. Pokuša naglo da se okrene ali ga na pola puta zaustavi cev šankerove puške.
- Ajde, momak spusti to polako pa da zovem policiju.
Gavrilov mozak poče ubrzano da radi. Ubistvo žene i nevinog čoveka, minimum 20 godina. Neće izdržati toliko. A možda je i brži od šankera. Blag trzaj Gavrilovih mišića koji je nagoveštavao nastavak okretanja bio je dovoljan da šanker povuče oroz. Gavrilo pomisli - Samo mi je žao što ne ubih onog gada. I u samrtnom grču opali u konobara. Metak prošavši šankeru pored desne mišice nastavi put u tamu kafane, a zatim odbivši se od stuba, ulete u separe koji se nije mogao videti sa vrata, i pogodi Petra. U sred čela.