Probudila ga je vrelina peska na kome je ležao. Polako se uspravio i pogledao ka horizontu. Svuda oko njega su bile tone i tone peska. Stopala su počela da ga peku pa je shvatio da bi bilo najbolje da počne da hoda. Osećao je vrele sunčeve zrake na svojim preplanulim leđima... Činilo mu se da hoda već milionima godina a onda mu se učini da u daljini nazire oazu. Osetio je novu snagu i krenuo niz dinu često se saplićući. Hodao je dugo. Isuviše dugo. Pa ipak kad bi već počeo da gubi nadu primetio bi da je malčice bliži i to bi ga teralo da nastavi da posrće kroz vreli pesak. Znao je da ga ona čeka tamo... Konačno je stigao. Ona je sedela potpuno naga na predivnoj zelenoj travi i nestašno se igrala čuperkom svoje kose. Pritrčao joj je i počeo da je ljubi, tako naglo, tako silovito, kao da njome želi da utoli žeđ. U stvari voda mu nije ni trebala. Bio je žedan nje. Vodili su ljubav tu na travi i on se izgubio negde u beskraju njene blago ustalasane kose. Pogledao joj je u oči i rekao joj je: "Želim da zauvek budem sa tobom." Ona se samo blago osmehnu. A onda nastupi mrak pa blesak svetla i on se ponovo nađe na svom kauču. Iznad njega je svetlela crvena poruka: "Kredit za virtuelna putovanja: 0,00 ". On se uhvati za glavu i zaplaka...
No comments:
Post a Comment