Početak i kraj

Osetio je olakšanje kada je procedura spuštanja bila gotova. Navukao je zaštitni kombinezon na sebe i mrzovoljno napustio udobnost kapsule. Oduvek ga je nerviralo što je morao da proveri svaku planetu u sistemu. Ionako su naučnici utvrdili nemogućnost razvitka života na tako malim odstojanjima od zvezda. I kad bi se zanemarila temperatura koja je zaista bila enormna postojalo je sijaset drugih činilaca. Magnetne oluje, na primer, koje su kod zvezda ovog tipa bile tako česte. Stvarno nije mogao ni da zamisli kakav bi ovde život mogao da se razvije. Ali zato je i određen za ove mislije. Zato što nije imao predubeđenja o mogućim oblicima života. On je jednostavno verovao da oni ne postoje. Protivno svim svojim željama spustio se na tu neuglednu planetu, treću od zvezde, koja se plavela gotovo bezobrazno. Posle neugodnog putovanja kroz gasni omotač usledilo je manje neudobno i dosta kraće putovanje kroz tečni deo a onda se ogromna konstrukcija konačno dokopala čvrste površine. Trebalo mu je nekoliko obrtaja planete oko zvezde da zaključi da nema života na njoj. Sve što je našao je bilo prilično nezanimljivo. Kao jedinu zanimljivu stvar u dnevnik rada je zabeležio da se ta čudna mešavina dva vodonikova i jednog kiseonikovog atoma na koju je do sad naletao nebrojeno puta ovde nalazila i u čvrstom i u tečnom i u gasovitom obliku. Možda se neki naučnik nekada i pozabavi time. Mada je iskreno sumnjao da je iko čitao izveštaje ako na njima nije bilo ispisano “novi život” krupnim slovima na početnoj strani. Pri ukrcavanju je udario kapsulom u kojoj je nosio otpatke u oštru stenu. Primetio je zjapeću rupu tek kada je bio daleko nekoliko svetlosnih godina. U glavi mu zazvoni alarm “KONTAMINACIJA!!!” ali ubrzo ga uguši pomisao na beskonačne izveštaje, komisije, odbitke od zarade... Da je na početku karijere možda bi se i sekirao ali sad mu je već bilo svejedno. A ionako ništa ne bi preživelo tako blizu te žute zvezde.

Tužno je gledao ka plavičastoj planeti koja je ispunjavala skoro ceo vidik. Osećao se kao najgore biće u univerzumu. Znao je da to mora da uradi i da opstanak milijardi drugih svetova zavisi od toga ali se i dalje osećao odvratno. Podsetio je sebe da više nema drugih načina, da ni jedan od njegovih ranijih pokušaja da uspori tako vrtoglav razvitak inteligencije nije uspeo. Tolike bolesti koje su desetkovale populaciju kao ni “prirodne katastrofe” koje je izazivao nisu pomogle. Bili su toliko prilagodljivi da su iz svega izlazili još jači i još spremniji da istraju. Čak ni večita težnja tih čudnih bića da se međusobno uništavaju nije omela njihov napredak. Naprotiv. Činilo se da je baš to jedan od glavnih razloga njihovog neverovatnog razvitka. Međutim sada su bili na pragu da proniknu u suštinu univerzuma. Počeli su da razmišljaju o kvantnoj teoriji a uskoro bi im uspesi u nanotehnologiji omogućili i da stvore neslućeno brze mašine i da produže svoj životni vek gotovo bezgranično. Sa razvojem mislećih mašina bili su samo na korak od potpunog ovladavanja materijom i energijom. A to se nije smelo dozvoliti. Kako bićima, koja su još uvek toliko nerazvijena da uništavaju i sebe i planetu na kojoj su, dozvoliti da otkriju takve stvari. Čitavo ustrojstvo univerzuma bi bilo u opasnosti. Delimično utešen ovakvim mislima pritisnu crveno dugme na konzoli. Planeta je još par trenutaka bila ispred njega a onda nestade...