Zadovoljno sam krenuo ka izlazu. Bio je ovo savršen dan. Moj brat je trenutno u dobroj fazi. Kada je ovakav želeo bih da mogu da provedem svaki minut sa njim. Čini mi se da su trenuci njegove lucidnosti sve ređi i ređi. A ja imam sve više i više posla. Berza je oduvek bila rizično mesto za zaradu a od kako sam ušao među velike igrače kao da sam izgubio slobodno vreme. Svaki slobodan trenutak trošim da smislim sledeći potez ili neku novu strategiju. Pa ipak, ponosan sam, što makar jednom mesečno odem da obiđem svog starijeg bracu. Naravno ako u tom trenutku nije sa one strane razuma. Kada je OK ne postoji osoba sa kojom bih radije bio. Bilo da igramo beskonačne partije šaha, od kojih ni jednu nisam dobio iako se dičim solidnom igrom, bilo da raspravljamo o filozofiji života. Ponekad mi čita svoje priče ili jednostavno odemo na pecanje i uživamo u prirodi i tišini. Nije me sramota da kažem da su par stvari koje sam odradio na berzi a koje su bile presudne da dospem ovako visoko u svetu biznisa baš njegove ideje. Ali postoje i njegovi mračni dani. Tada ga jedino mogu obuzdati jaki sedativi i košulja sa vezanim rukavima. Bog se zaista okrutno poigrao sa njim. Prilazim prijavnici kako bih pokupio svoje stvari koje sam ostavio kada sam ušao. Zabranjeno mi je da unesem bilo kakav oštar ili metalni predmet. Uvek mi je neprijatno kad moram da im dam moj zlatni Rolex. Plašim se da će jednog dana dobiti noge. U kancelaiji su dva mladića. Ne poznajem ih. A ni oni mene. U ovoj otmenoj klinici čuvari su menjani i za najmanju sitnicu. Ali se retko dešavalo da promene oba čuvara. No dobro. Upoznaću ih već ako se dovoljno dugo zadrže. Prišao sam prozoru a iz zvučnika se začuo izobličen glas jednog od čuvara
“Stavite ruku na čitač radi indentifikacije gospodine”
Prislonio sam šaku na čitač otisaka dlana i sačekao da laserski snop očita njene jedinstvene šare. Odjednom je moje uši zaparala sirena. Zbunjeno sam pogledao u čuvare koji su još zbunjenije gledali u monitor. Čuo sam njihove glasove
“Šesti nivo! Kako li je samo dospeo dovde..... Gospodine samo ostanite mirni...”
Kroz glavu mi je odmah proletelo šta se dogodilo.
” Izgleda da je greška u sistemu” rekoh im. “Moj brat je štićenik vaše ustanove. Goran Stamenović. Ja sam Dragan Stamenović.”
“U redu je gospodine samo ostanite mirni”
Nije mi se sviđalo kuda ovo vodi. A još manje mi se svidelo kada su hodnikom dotrčala još dva nova čuvara i počela polako da mi prilaze... Kao da me se boje.
“Uh.... daj pozovite doktora Petrovića. On će vam sve objasniti. Evo lečiću na pod i dozvoliti vam da mi vežete ruke”
Nisam želeo da rizikujem da me jedan od ovih čuvara obara na pod... delovali su mi kao da ne bih prošao bez par preloma.
Uskoro je došao i dr Petrović. Osmehnuo sam mu se a on mi je uzvratio osmeh i rekao čuvarima da me odvežu i napuste nas. Tenzija je popustila. Nasmejao sam se naglas i rekao mu.
“Kakva frka! Goran će se valjati od smeha kad mu budem pričao o ovome”
Doktor se nasmejao i promrmljao besmislicu. Mislim zar nije besmislena njegova izjava da smo Goran i ja jedna osoba kada sam siguran da sam ja sa ove a on sa one strane ogledala.
“Stavite ruku na čitač radi indentifikacije gospodine”
Prislonio sam šaku na čitač otisaka dlana i sačekao da laserski snop očita njene jedinstvene šare. Odjednom je moje uši zaparala sirena. Zbunjeno sam pogledao u čuvare koji su još zbunjenije gledali u monitor. Čuo sam njihove glasove
“Šesti nivo! Kako li je samo dospeo dovde..... Gospodine samo ostanite mirni...”
Kroz glavu mi je odmah proletelo šta se dogodilo.
” Izgleda da je greška u sistemu” rekoh im. “Moj brat je štićenik vaše ustanove. Goran Stamenović. Ja sam Dragan Stamenović.”
“U redu je gospodine samo ostanite mirni”
Nije mi se sviđalo kuda ovo vodi. A još manje mi se svidelo kada su hodnikom dotrčala još dva nova čuvara i počela polako da mi prilaze... Kao da me se boje.
“Uh.... daj pozovite doktora Petrovića. On će vam sve objasniti. Evo lečiću na pod i dozvoliti vam da mi vežete ruke”
Nisam želeo da rizikujem da me jedan od ovih čuvara obara na pod... delovali su mi kao da ne bih prošao bez par preloma.
Uskoro je došao i dr Petrović. Osmehnuo sam mu se a on mi je uzvratio osmeh i rekao čuvarima da me odvežu i napuste nas. Tenzija je popustila. Nasmejao sam se naglas i rekao mu.
“Kakva frka! Goran će se valjati od smeha kad mu budem pričao o ovome”
Doktor se nasmejao i promrmljao besmislicu. Mislim zar nije besmislena njegova izjava da smo Goran i ja jedna osoba kada sam siguran da sam ja sa ove a on sa one strane ogledala.
No comments:
Post a Comment